Зоран М. Зечевић ''ПОПОВИЋ  Михаилов  МИЛОШ (1891-1945) ПОСЛАНИК ПОДГОРИЧКЕ СКУПШТИНЕ 1918.''

ПОПОВИЋ  Михаилов  МИЛОШ

(1891-1945)

            Најприје учитељ народних основних школа а потом свештено лице Српске православне цркве у звању протојереја, посланик Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори, одржане 1918. године у Подгорици, хонорарни наставник бјелопољске гимназије, национални радник. Рођен је 1891. у Азанима бјелопољском округу, (по другим подацима у Горњем Заостру). Богословско-учитељску школу на Цетињу уписао школске 1912/13. а завршио послије Првог свјетског рата.

            Након ослобођења као виђена и угледна личност делегиран је за посланика Велике подгоричке скупштине испред Беранског округа за  срез Азански. Од децембра 1923. службовао је на парохији Азанско-ивањској, одакле је премјештен за пароха Бјелопољске парохије гдје је напредовао до архијерејског намјесника. Поред свештеничког позива током школских 1927/28 и 1937/38. предавао је у бјелопољској Гимназији православну вјеронауку а школске 1935/36. и природопис у нижим разредима. Био је члан првог Епархијског савјета из 1933.  а такође предсједник културно-умјетничког друштва „Слога“.

            За рад у варошком протопрезвитерату одликован је од стране Епископа Пећке Епархије г. Јеротија јула 1928. правом ношења протојерејске камилавке, а такође био два пута одликован Орденом св. Саве четвртог степена 1925. и 1940.  Јулских устаничких дана 1941. приликом формирања Националног комитета ослобођења Бијелог Поља именован је за члана. Након сламања устанка, уцијењен од италијанских окупационих власти успио је да пребјегне за Србију и тамо прикључи четничким јединицама мајора Драгутина Кесеровића са којима је доспио до Босне.

            Обдарен природно високим стасом и физичком љепотом, угледан и цијењен у народу, рано је остао удовац, из којег брака су му остала четири сина: Саво који је почеком рата интерниран и тамо тешко оболио враћен кући из ропства након чега је убрзо умро; Драгутин скојевац ухапшен од муслиманске милиције предат италијанима и стријељан;  Ђорђија који је нешто касније приступио партизанима, активирао и постао официр ЈНА а након  пензионисања истакао као велики друштвено политички радник у Рашкој; и Микица (надимак) умро јула 1941. године. О коначној судбини протојереја Милоша Поповића постоји више верзија: да је убијен у болници на Мајевици у Босни марта 1945., убијен у Фочи маја 1945.,  заробљен на Дрини по повратку из Босне маја 1945. и тамо стријељан, и задња, која се сматра највјеродостојнијом да се вратио из Босне приликом повлачења четника, да је заробљен по повратку у Србију и стријељан од партизана.